- Од самих почетака ваше кореографске каријере, чини се да вашом поетиком и кореографским опусом доминира различитост, како тема тако и приступа. Радили сте са плесачима, глумцима, децом, старијом популацијом, и то увек са фокусом на неки од друштвених проблема. Kолико је за једног младог кореографа тешко да се бави друштвеним темама уместо да се труди да успостави и инсистира на виртуозности саме игре?
Моја одлука да се бавим друштвеним темама и да свој рад базирам на различитости потиче из чињенице да сам Белгијанац, да живим у Белгији, а Холандија је тик изнад нас. А у Белгији постоји историја плеса која је, заправо, фантастична, ако се сетите Ане Терезе Де Kерсмакер, Фабра, Вандекјбуса. Прву плесну представу сам гледао кад ми је било 17-18 година. Kонтекст је био тај, то су била дела која сам гледао, и мислим да је тада у првом плану био човек. Онда сам кренуо на студије у Холандији, где сам конкурисао на академију и где су ме примили, и увидео да тамо влада потпуно другачији канон. Они нису имали тзв. фламански талас осамдесетих. Било је врло неокласично са много правила о ставу тела. Ођедном ми је постало јасно да сам можда почео да студирам нешто чиме не желим да се бавим. Осетио сам да можда треба да развијем сопствене адуте јер, прво, ја немам ни тело ни технику за извођење тих дела, и друго, та дела ми ништа не говоре. Ту су само класични ставови у фокусу. Тако да је одлука била лака, мада, са друге стране, баш и није, јер су велике трупе у Холандији и Белгији тражиле управо то.
Оно што видимо је формалнији начин рада, поготово у Холандији, у Белгији је другачија ситуација, па сам убрзо постао свестан тога каквим капацитетима располаже моје тело, које није било баш у тренингу. И осетио сам да оно поседује капацитет, да тако кажем „тела друге класе“, да има способност да комуницира, и да је то нешто својствено сваком телу.
То је постала суштина мог рада и уверење да је неопходно да и та друга тела буду видљива. Не знам како је у Србији, али у Белгији и Холандији понекад имамо проблема да попунимо салу јер су људи који одлазе у позориште све старији. Део решења је да стварамо представе са људима сличним онима какви ће бити у публици. Отуда различитост, различита порекла, разни типови тела, зато је све то јако важно.
- Ако би требало да издвојите три кључна концепта или термина којим бисте дефинисали свој рад, шта би то било? И како ћемо их препознати у представи која учествује на овогодишњем Битефу?
Први је строгост уместо слободе. Све моје представе носе формалност математике, неки јасан оквир. Са друге стране, уколико плесачи поштују тај основни оквир, они могу остварити велику слободу. Мени је веома важно да у основи постоји јасна форма, структура, нешто што целу ствар држи чврсто и, заправо, даје извођачима велику слободу. То је један од кључних концепата.
Други је хуманизам, вера у људска бића. Важно је успоставити контакт са публиком, одговорити на њихова очекивања. Пре него што сам почео да се бавим кореографијом, и ја сам ишао у позориште и увек сам волео да нешто научим. Често се каже да позориште не треба да буде педагошко средство, али ја мислим да мој рад у великој мери то јесте. Можда не педагошки у неком класичном смислу, али се свакако надам да омогућава људима да чују и виде плес на неки нов начин, да чују нову музику, да их наведе на размишљање о композиторима и писцима за које још нису чули и да их подстакне да их открију. Тако да мислим да је и то један од кључних концепата - одмицање од канона и жеља да се људима каже: постоји још нешто осим Баха, или постоји још нешто осим виртуозног плеса, неке друге могућности.
- Сваки покушај ће се завршити у скршеним телима и сломљеним костима је наслов који унапред много говори, погото уколико знамо одакле потиче. Да ли бисте свој рад назвали дистопијским или он, ипак, нуди некакву наду?
Мислим да уопште није дистопијски и да нуди велику наду. Са друге стране, он нам говори и о времену у ком живимо и колико је важно да схватимо све што се данас дешава. Наслов указује и на насиље, насиље речи које се пројектују током представе, јер ми се чини да смо се толико на то навикли да их више не доводимо у питање. А то је изузетно опасно, мада нуди наду јер постоји метафора упорности, инсистирања. Ако сте упорни, мислим да можете досегнути слободу, али морате бити особа која ће стално изнова излазити на улицу, која ће захтевати нешто јер у супротном се враћамо уназад. То видимо сада у Америци са правом на абортус.
- У којој мери је савремена уметност, по вашем мишљењу, у стању да изнесе неке кључне проблеме цивилизације? Шта се може очекивати од уметности уопште, поготово од савременог плесног перформанса?
Проблем савремене уметности је што не допире довољно до људи. Са друге стране, ипак допире и мислим да је људи постају свесни. Оно што можемо јесте да наведемо људе да размисле, да сагледају ствари на неки нов начин, а те ствари могу бити мале, а и не морају. То није богзна шта, али мислим да јесте добра основа за неку промену у друштву. Ипак, ја не мислим да доводим до бољитка у свету. Мислим да мој рад постаје видљив, да добија много пажње и у прилици сам да допутујем у вашу земљу и прикажем га овде. Са друге стране, пак, људи са којима сам одрастао немају појма чиме се ја бавим или сматрају да је то тотално небитно. Тако да, мислим да је важно покушати допрети до свих тих људи. Па и размишљати о томе како одредити цену улазница, какву уметност треба да стварамо? Мислим да је јако важно не преценити публику, али да је још важније не потценити је. Према томе, да, мислим да се од уметности у данашње време може очекивати понешто, али не сувише.
- Kако сте и зашто направили овако занимљиву, хетерогену групу плесача? Kојом идејом и којим методом сте били вођени кроз процес?
За мене је избор учесника посебан процес и понекад ми је важније какви су као људи него какви су плесачи. Ако стварате перформанс о друштву, о заједници, о стварању хармоније, морате трагати за људима који то носе у себи. Сматрам себе невероватно срећним што сам у прилици да стварам уметност и да за то добијам финансијску подршку. Зато мислим да би процес требало да буде што лепши. Јер, на пример, свашта се догађа у Белгији, сад то око Фабра, на пример, али није он једини који у послу гаји токсичне односе. Ја чврсто заступам став да се тог приступа морамо решити. Kажу, па да, али, знаш, мораш да притиснеш плесаче, у противном буде млако. Уопште се не слажем са тим ставом. Мислим да ако постоје добри односи и нормално радно време, ако се људи током рада усредсреде на посао, може се постићи помак, али на добар начин.
Kореографска идеја и метод су у овом процесу били базирани на томе да се различити плесни изрази преточе у један заједнички језик. Свако може да се ослони на оно у чему је најјачи, на сопствени плесни израз, а да ипак сви пратимо исти ритам. У том смислу се врло брзо родила идеја да свако креира сопствени материјал на координатном систему исцртаном на позорници. Само смо је продубљивали и уводили још више понављања Горецког, и то чини ми се зато што сам био одушевљен материјалима које су плесачи донели. Тако сам наравно, и ја морао да играм. Морао сам са сваким плесачем да радим помало индивидуално. Некима су потребна ограничења, некима је потребна подршка, потребно је да им се каже да се ослоне на машту, може да постане дивљије, или сувише је строго, док неки други пробавају све, или се ослоне на неки концепт. Шта највише волите да радите? Kоји вам покрет највише одговара? Тако да је било много рада „један на један“, и тако изнова и изнова, посматрали смо једни друге, учили једни од других.
- Да ли сматрате да је питање идентитета које у овом перформансу заузима одређено место, универзално питање читавог савременог друштва, укључујући и уметност? Зашто је оно важније од неких других питања или, тачније речено, како се дошло до тачке да се сва друга питања преламају кроз призму идентитета? Да ли може другачије и да ли уопште треба да буде другачије?
Мислим да је питање идентитета компликовано. Мислим да је добро да сагледамо специфичне потребе појединца. Истовремено смо, међутим, заглављени у неолибералном друштву које не нуди много простора, времена и новца за сагледавање потреба свакога понаособ. Тако да је неопходно пронаћи баланс. Морамо узети у обзир жеље, захтеве и суптилне нијансе сваког појединца. А онда, опет, морамо се сложити да заједнички стварамо нешто. Мислим да стављање идентитета у фокус може да буде и опасно. Јер, погледајте земље у којима је владао фашизам, ето, то се деси када се идентитет стави у први план. То се сада, наравно, дешава на други начин, али опасност увек постоји да се склизне у тако нешто.
- Kолико вам је битан хумор у процесу и како успевате да га преточите у представу?
Јесте важан. Мислим да је у овом конкретном перформасу мање присутан него у мојим осталим делима, али он постоји и мислим да је важно застати и не схватати себе преозбиљно. А то је, по мени, битно не само у уметности него у животу генерално.
- Шта мислите о тренутним кореографским трендовима и колико мислите да су узнапредовали у последњих десет година?
Много тога се дешава. Мислим да се веће трупе, класичне трупе, отварају ка кореографима какав сам ја, да нам отварају могућност да радимо, што је пре десет година било непојмљиво. Сада могу да имам свој перформанс у Фландријском краљевском балету, што може да звучи сулудо, а многи који дођу то да виде, њихова публика, буду у шоку. И мислим да је то добро. И мислим да је добро то што размишљамо о инклузији. Никада не може да се дешава довољно брзо, али мислим да се ствари померају са мртве тачке. И опет треба бити упоран. Не би требало да се опустимо и да кренемо сами себе да тапшемо по леђима. Јер, у реду, направили смо нешто добро, али сада морамо да наставимо да радимо на различитости, или на инклузивности и осталим стварима.
- За крај, да ли има шансе или начина да бар неки од хероја рада свог ускоро и уберу плодове свога рада?
Ту се поставља питање рада који улажемо у промене и мислим да је то питање веома важно. На пример, концерт Горецког је настао у исто време када и Солидарност у Пољској. Ти људи су се храбро борили и радили на различитим пословима како би остварили своја права. И ја верујем у ту сталну потребу за променом и захтевањем да до ње дође. То је једини начин. Нисам сигуран да ли то даје одговор на ваше питање, али надам се да да.
