Pored političke i ekonomske nesigurnosti, još jedna vrlo važna i zastupljena tema u srpskom društvu, a i na čitavom Balkanu jeste takozvani „odliv mozgova“. Ova regionalna pojava se odnosi na emigriranje stručnog i obrazovanog kadra različitih zanimanja, pa se tako ova predstava idealno uklapa u ovogodišnju temu festivala. U poslednje vreme, posebno usled pandemije Kovida 19 najveći broj stručnog kadra koji je napustio region bio je iz oblasti zdravstva, i upravo ovaj problem i život ovih raseljenih ljudi su osnovna tema ove predstave.
Sama predstava podeljena je na nekoliko različitih segmenata koji obrađuju različite teme, one koje su u obradi prikupljenog materijala za predstavu bile prepoznate kao okviri u kojima su ispitanici govorili. Na sceni se nalaze dva glumca i dve glumice, njih četvoro tumače trinaest različitih likova, građana zemalja bivše Jugoslavije, a predstava počinje upravo ovim uvodnim delom - nasumičnim izgovaranjem imena likova koje tumače. Kroz samu predstavu ne postoje oštri znaci da je došlo do promene lika, jedino se osete promena u naglascima i izgovoru reči, imena im se više ne pominju, više nisu bitna.
Teme koje otvaraju predstavu su bol i sopstvo, kroz koje se objašnjavaju prvi i osnovni problemi sa kojima se tamošnji emigranti susreću, nerazumevanje kolokvijalnog jezika koji pacijenti koriste u objašnjavanju da ih nešto boli. Na temu sopstva, odnosno stereotipa kao drugog najvećeg problema migranata se govori kroz nadimke koji su uobičajeni za lekare „došljake“ iz čitavog sveta, neki od njih su i: „cigani, rulja, jahači kamila, zmijožderi…“ ukazujući na vrlo stereotipnu sredinu koja ima vrlo mali integracijski potencijal. Ovaj uvodni deo završava se pesmom koju glumci na sceni izvode, a u kojoj je najupečatljivija rečenica „Pozvani su radnici, a ipak su došli ljudi.“
U nastavku predstave glumci na sceni međusobno ćaskaju uz kafu, presvlače se i pripremaju za posao, gledaju u šolju, razmenjuju iskustva i na taj način obrađuju već pomenute tematske celine. Glavni izdvojeni okviri koji su zajednički za sve likove i kroz koje oni kazuju svoje priče su: odluka o odlasku, put, sam rad, predrasude, poštovanje, uslovi rada, slobodno vreme, zaljubljivanje, nostalgija, politika, povratak i na kraju stereotipni Istok. Kroz tok ovog razgovora jasno se stavljaju naglasci na veliku razliku u kulturi zajedništva na koju su naši ljudi navikli, a koja je tamo u „uređenijem svetu“ malo prisutna. Kao najveći problem u zdravstvu ističe se nedostatak saosećajnosti kakvu izrazito individualistička kultura ne poseduje, pa se kroz komad iznova ponavlja rečenica „kako biti čovek u medicini“. Jasno su prikazane i posledice po identitete ovih ljudi kroz nemogućnost rasuđivanja šta je „naše“, a šta ne. Ovi ljudi nalaze se u nekom lebdećem prostoru, svoji tek toliko što su ostvarili cilj da odu „tamo gde je bolje“, ali tuđi u bilo kom drugom smislu.
Ova priča zaokružuje se jakom analogijom Mediterana, preko kog radnici koji beže sa Balkana žele da se domognu uređenijih zemalja, sa Atlantikom, preko kog su prevoženi robovi. Mapa „Crnog Atlantika“ i „Crnog Mediterana“ na velikom pamučnom platnu na kraju predstave prošla je kroz publiku, na neki način odajući počast svakom ko se odvažio na trnovit put ka „boljem životu“.
S obzirom na reakcije publike, ovaj komad uspeo je da dokaže glavnu suštinu cele priče, a to je da bez obzira na struku ili zanimanje, trenutno stanje na tržištu rada, kako se i u samom komadu spominje, funkcioniše po principu „onima koji imaju mašine daće se ljudi!“.
