Поред политичке и економске несигурности, још једна врло важна и заступљена тема у српском друштву, а и на читавом Балкану јесте такозвани „одлив мозгова“. Ова регионална појава се односи на емигрирање стручног и образованог кадра различитих занимања, па се тако ова представа идеално уклапа у овогодишњу тему фестивала. У последње време, посебно услед пандемије Ковида 19 највећи број стручног кадра који је напустио регион био је из области здравства, и управо овај проблем и живот ових расељених људи су основна тема ове представе.
Сама представа подељена је на неколико различитих сегмената који обрађују различите теме, оне које су у обради прикупљеног материјала за представу биле препознате као оквири у којима су испитаници говорили. На сцени се налазе два глумца и две глумице, њих четворо тумаче тринаест различитих ликова, грађана земаља бивше Југославије, а представа почиње управо овим уводним делом - насумичним изговарањем имена ликова које тумаче. Кроз саму представу не постоје оштри знаци да је дошло до промене лика, једино се осете промена у нагласцима и изговору речи, имена им се више не помињу, више нису битна.
Теме које отварају представу су бол и сопство, кроз које се објашњавају први и основни проблеми са којима се тамошњи емигранти сусрећу, неразумевање колоквијалног језика који пацијенти користе у објашњавању да их нешто боли. На тему сопства, односно стереотипа као другог највећег проблема миграната се говори кроз надимке који су уобичајени за лекаре „дошљаке“ из читавог света, неки од њих су и: „цигани, руља, јахачи камила, змијождери…“ указујући на врло стереотипну средину која има врло мали интеграцијски потенцијал. Овај уводни део завршава се песмом коју глумци на сцени изводе, а у којој је најупечатљивија реченица „Позвани су радници, а ипак су дошли људи.“
У наставку представе глумци на сцени међусобно ћаскају уз кафу, пресвлаче се и припремају за посао, гледају у шољу, размењују искуства и на тај начин обрађују већ поменуте тематске целине. Главни издвојени оквири који су заједнички за све ликове и кроз које они казују своје приче су: одлука о одласку, пут, сам рад, предрасуде, поштовање, услови рада, слободно време, заљубљивање, носталгија, политика, повратак и на крају стереотипни Исток. Кроз ток овог разговора јасно се стављају нагласци на велику разлику у култури заједништва на коју су наши људи навикли, а која је тамо у „уређенијем свету“ мало присутна. Као највећи проблем у здравству истиче се недостатак саосећајности какву изразито индивидуалистичка култура не поседује, па се кроз комад изнова понавља реченица „како бити човек у медицини“. Јасно су приказане и последице по идентитете ових људи кроз немогућност расуђивања шта је „наше“, а шта не. Ови људи налазе се у неком лебдећем простору, своји тек толико што су остварили циљ да оду „тамо где је боље“, али туђи у било ком другом смислу.
Ова прича заокружује се јаком аналогијом Медитерана, преко ког радници који беже са Балкана желе да се домогну уређенијих земаља, са Атлантиком, преко ког су превожени робови. Мапа „Црног Атлантика“ и „Црног Медитерана“ на великом памучном платну на крају представе прошла је кроз публику, на неки начин одајући почаст сваком ко се одважио на трновит пут ка „бољем животу“.
С обзиром на реакције публике, овај комад успео је да докаже главну суштину целе приче, а то је да без обзира на струку или занимање, тренутно стање на тржишту рада, како се и у самом комаду спомиње, функционише по принципу „онима који имају машине даће се људи!“.
