На почетку комада видимо реченицу ,,La verdad tambien se inventa“ којом можемо наслутити да ће проблем истине бити од великог значаја за радњу која је у својој основи документарне природе. Прича тежи да се докаже веродостојном и стварном уз помоћ реалистичких детаља попут броја одела које је Сантјаго Рамирез једног дана спаковао у фабрици, дневника које је свако вече писао како би забележио шта се десило, фотографија на разним местима Тихуане, видео снимака итд. Међутим, особа која нам пружа све податке је она која нам и сама приповеда о догађајима што нас тера да размислимо колико једном појединцу можемо веровати. Постављање питања истинитости и поузданости наратора се у тренуцима када нам Сантјаго говори шта му се догодило меша са фикционалним светом у коме је приповедач такође јунак. Светови се преплићу и тешко је разлучити где је почетак једног, а крај другог.
Протагониста комада се публици представља као Сантјаго, али нам открива свој прави идентитет за потребу приче која има једноставан заплет - Лазаро ствара лик Рамиреза који се досељева код једне породице у Тихуани како би радио у фабрици. Околина не зна праву личност глумца, а само гледаоци тј. ми, знамо праве намере таквог експеримента. Лазаро из свог живота средње класе жели да ускочи у кожу веома сиромашних људи који живе из дана у дан на минималној дневници. Са намером да на неколико месеци буде други човек, он напушта своју свакодневницу и постаје део једне сасвим другачије стварности. У таквом прелазу се намеће доста препрека - да ли протагониста може да се представља као неко други, да ли ће успети да ухвати црвену нит живота који је њему пре тога био непознат, да ли може да уђе у улогу сиромашног човека коме се дани своде на пут од куће до фабрике уколико је њему самом механизам становника Тихуане далек.
Ипак, јунак неколико месеци живи и постаје део њиховог окружења све док личност која се крије иза радника фабрике не постане узбуркана јавним линчовањем силоватеља који је напао девојку из тог краја. Убрзо Лазаро губи своју личну карту и боји се да га неко не открије, јер верује да би се други врло непријатељски поставили према њему. На одлуку да оде утиче и то што се разболео и упропастио кичму, али је главни разлог немогућност да настави да се лажно претставља.
Тихуана није само прича о једној класи која живи на веома мизеран начин. Комад одисејевски приступа теми личне истине, која се тиче наше особености као појединца који осећа потребу да се адекватно представи другоме, али и опште истине за коју је питање где је наћи и како до ње доћи. Објективна и субјективна истина се стално сударају, а тај сукоб управо руши личност Сантјага Рамиреза и враћа га свом првобитном животу.
